Mogu reći da je ovo čudan naslov. Maštanje je za malu decu! Ili ipak nije? Vidim da mnogi pišu o snovima, to je bila moja prethodna ideja, ali ipak neću još uvek da pišem o snovima. Zar nije lakše maštati? Evo, videćete …
Evo me. Srećna sam. Letim zajedno sa pticama. Ovo nebo je tako plavo, tako visoko, tako… ne znam ni da ga opišem. Nemam krila. Izgleda da sam mala kao Palčica jer sam na leđima neke velike ptice. Osećam se kao da ću dodirnuti oblake. I evo, dodirujem ih! Upravo stojim na jednom oblaku. Bojim se da ću pasti. Ali ne padam jer sam mala, lakša od kapljice kiše i oblak može da me drži. Odjednom padam. Stigla sam do neke čudne zemlje. Ovde su jednorozi, nekakvo čudno cveće, podseća me na Sentopiju. Pa čekaj, ja sam Mia, imam krila! Ja sam zaista u Sentopiji i spasiću je. A onda se budim. Shvatam da je sve ovo bio samo san …
Da ovo nisam napisala kosim slovima, mislili biste da sam luda, je li tako? Pa, i ja sam mislila da sam luda dok sam ovo pisala. Ali, možda i nisam. Zar ne bi bilo savršeno da ljudi mogu da lete, da mogu da stoje na oblacima, da žive u onoj zemlji Sentopiji iz crtanog filma Mia and Me? To nije moguće. Ja mogu samo da maštam da ću jednog dana poleteti, stajati na oblacima, živeti u Sentopiji jer je to nemoguće. To se nikada neće ostvariti. Ljudi ne mogu da lete, da stoje na oblacima niti da žive u Sentopiji jer ona ne postoji. Ali, to su sve činjenice.
Letenje – Ljudi nemaju krila.
Stajanje na oblacima – Ljudi su teži od oblaka, propali bi kroz njih.
Život u Sentopiji – To je mesto iz nekog glupog crtanog filma, to ne postoji.
Eto zašto je sve ovo nemoguće. Ja ne mogu ostvariti svoj san da letim jer je zbog ove činjenice to nemoguće. Ali, šta ako bih ja tu činjenicu pobila maštom? Onda više ne bi bilo nemoguće. Onda bih mogla da preletim ceo svet. Možda mogu da letim avionom, rekli biste. Ne, ne mogu. To je sasvim moguće, ali ja ne mogu da vidim sve ono što bih mogla da vidim dok letim na ptici. Možda će neko reći da bih mogla da probam skakanje padobranom da mogu sve lepo da vidim, ali ni to nije moguće. Bojim se visine. Imam neizreciv strah od visine zbog kog ne bih mogla da letim uopšte. A i skakanje padobranom je ekstremni sport. Za to bi mi bila potrebna koncentracija i morala bih da gledam dole ili žmurim. Ne bih ništa videla. Zato, zatvoriću sada oči, sa obe noge na zemlji, i maštati. Osećaj je prelep.
Sada sam u svemiru. Ništa me ne može vratiti kući. Nalazim se na nekoj planeti kojoj čak ni ime ne znam. Jako je toplo. Ima dovoljno vode, ali nema dovoljno vazduha. Moja raketa se pokvarila tačno iznad ove planete kada sam slučajno udarila u neki asteroid. Da, to je duga priča… Odjednom, neko visoko stvorenje reče: ‚‚Ko – si – ti? Š-ta – ti – tra-žiš – ov-de?” Kako on zna srpski? Kako to razdvaja reči? Odakle se uopšte stvorio? Ja sam ovde već tri nedelje, nisam videla nijedno takvo stvorenje. A onda smo se sprijateljili. Zvao se Džu. Preselio se na ovu planetu pre trista godina u potrazi za novim domom. Delili smo istu sudbinu. Nas dvoje, sami, u potrazi za novim domom …
Zar ovo nije još čudnije i luđe? Tek ovako nešto nije moguće i nikada se neće ostvariti i ja to znam. Ali, ako budem zamišljala i sanjala takve stvari, zar to neće biti super? Neću zaista biti prepuštena samoj sebi u dubokom svemiru daleko od Zemlje. Samo ću na tren imati takav osećaj samoće, a ustvari ću biti ušuškana u svom krevetu, a moj prekrivač će zapravo stvarati taj osećaj toplote. A ta tišina će biti odraz tišine u mojoj kući dok moja porodica mirno spava. Neću zaista biti sama. Takođe, biću bezbedna, možda će me strah uhvatiti na nekoliko sekundi, a te sekunde će izgledati kao večnost, ali ipak ću biti bezbedna.
Neke snove ne treba sanjati, već treba raditi na njima, ali na nekim ne možemo raditi jer su nemogući, ali možemo uživati bar malo u njima, jer, zar nije baš to čar maštanja?
Da li vi volite da maštate? Maštom zaista možete dohvatiti zvezde, raditi ono što nikada ne biste smeli, a želite … sve ali baš SVE! Slobodno maštajte, pa u komentarima izrazite mišljenje o ovom tekstu i pišite koje je vaše mišljenje o mom tekstu i da li biste želeli da pišem još! Takođe, napišite i vi neku svoju priču, biće mi drago da vidim šta vi maštate! ?
Zdravo svima! Oduvek sam volela da pišem, pa sam želela taj hobi da pokažem svima koji su u blogosferi. Pišem blog AllKatie pod pseudonimom Katie. Više volim tako, anonimno, da me niko ne bi prepoznavao jer zaista, ne želim slavu. Želim da svojim postovima promenim svet, da pomognem drugima da razmišljaju na pravi način i da iskažem svoje mišljenje. Sada sam odlučila da odem korak dalje – ka Famozi. Volela bih da postanem stalna saradnica ovog sajta, nadam se da će vam se svideti moji postovi i nadam se da ćemo se još družiti! Takođe pogledajte i moj blog i učlanite se ako vam se dopadne – moji čitaoci su moja najveća inspiracija! ❤
My Blog rubrika je u kojoj vam pružamo priliku da se vaši tekstovi nađu na Famozi! Može to biti vest, neki vaši saveti ili razmišljanje na neku temu. Kad napišete tekst, pošaljite nam ga na našu adresu, redakcija@famoza.net a u subject/temu stavite My Blog. Vaše blogerske tekstove objavljivaćemo redom kojim nam dođu ali vodite računa da ćemo objavljivati samo one tekstove za koje smatramo da su lepo napisani i i zanimljivi. Prednost će imati oni koji budu pisali našim slovima, tj. budu koristili “šžćđ” u svojim tekstovima. Naravno, ovo je odličan način da promovišete sebe ali i da možda postanete deo naše stalne blogerske ekipe! Za više informacija, pogledajte pravila ovde.
FOTO: Pixabay
Pogledajte još:
Vladimir (Famoza.net)
Odlčan blog Katie, isto kao i proošlii ❤