Hej, ti crvenokosa, crna , plava devojčice što gledaš kroz ružičaste naočare. Da ti. Baš ti tebi se obraćam. Koja voli iskreno, nevino i jako. Koja živiš za trenutak kad ćeš ga ugledati u školi, na buskoj, kafiću, faksu, pozorištu ili tu već negde iza ugla. Ti koja sediš uz neku knjigu, film ili samo pijuckaš popodnevnu kaficu s drugaricama, ali pogled ti je uvek nekako prikovan za telefon.
Čekaš neku poruku poziv, smešak bilo kakav signal da i dalje postojite vi. A ponos ti ne da da se prva javiš da pošalješ taj prvi znak. Pa što mora i on prvi uvek da se javi? Ipak je dvadeset prvi vek. Neko mora, zar ne? Ali zašto ja? Uvek je on taj koji je slao poziv za kafu, koji je bio dostupan ili je bar tako bilo, dok nisi upala u njegovu mrežu iz koje se teško izlazi. No zar nije to onaj isti dečko koji ti je mesecima krao osmehe i poljupce, koji je uvek bio tu za tebe uz kojeg si se osećala sigurno i prijatno. Nekako ste pre bili bliskiji. Stalno ste se čuli, odlazili na duge kafe. Sve je štimalo među vama. No odjednom su pozivi za kafu postali ređi, a poruke kraće i potkrepljene umorom. Tešila si se obavezama u školi( sad će kraj školske treba ocene dovesti u red), treninzima, maturom , prijemnim ispitom. Dobro iste obaveze imala si i ti, znam znam druga je stvar s nama mi smo rođene kao multifukconalana bića, stvorene da prebrodimo gotovo sve.
“Neka odmori vidimo se drugi put”, pomirljivo bi rekla. Nema veze tu su ipak drugarice biće i nama lepo. Pravi ženski vikend. I stvarno je uvek i bilo lepo. Mada bi se onaj krajnji rezultat jednačine javio i rekao kako bi i on voleo da je tu uz tebe. Pa bi te onda malo pekla savest. No onda bi videla da ipak nije toliko umoran, jer je negde daleko od tebe lečio umor negde u kafani/ klubu s ortacima. Čudne su te drštvene mreže. Gotovo da više nema te privatnosti. Iako je on pazio da ne objavi ništa kod sebe, šta ćeš kamera ga voli pa je ipak tamo negde upaou u nečiju sliku. A danas smo svi svačiji prijatelji. Sve se sazna. A možda si devojčice mesecima živela u velikoj zabludi. Možda si mu na kraju ipak bila samo to sigurna luka, rešenje za probleme… Pitaš se šta se toliko promenilo među vama. Vrtiš film i uporno tražiš neku grešku. Mora da si nešto propustila nešto pogrešno uradila. I ta poruka koju ćeš mu poslati izuzetno te plaši.
Zaljubljenost je danas promenljiva veličina traje dok okupiraš pažnju subjekta, a kad ona nestane neko drugi postane njegov objekat ili ti novo x (koje jednačinu čini zanimljivijom) I ti nisi više deo te jednačine. I ko kaže da u ljubavi nema matematike, a u matematici ljubavi. Laže. U pravu si pogrešila si što više nisi cenila sebe. Što si statično nastavila da se miriš na pomeranje jedne kafe, druge, treće i tako u nedogled, dok polako nisi počela da kopniš. Ona nekad bučna i nasmejana devojka kao da je utihula. Gotovo da je znala šta će reći i pre nego što zaista izusti nešto, a pa i njegove reči nisu bila neka velika enigma. U poslednje vreme je iovako stalno ponavljao isto. Za sve ovo vreme koje su zajedno od njega je više puta čula ono “Izvini” nego “Volim te” uz sve ono ali znaš koliko si mi bitna. Aha samo je potvrdno klimnula glavom. “E, takvu te volim”. A u sebi joj je došlo da zavrišti:”Kakvu glupu? Naivnu?”. No nije nastavila. Nekako je navikla već da ga nema pored sebe i stvarno bi se iznenadila kad bi se zaista našli. Nije dramila, kukala nije dizala buku, ali nije ni mogla celog života da zavisi od njegovih mrvica. Tog dana je sakupila deliće sebe stala ispred ogledala i rekla “Devojko zaslužuješ više od njegovih mrvica”. Na to je njen odraz zadovoljno klimnuo glavom, a potom se i ona iskreno nasmejala posle toliko vremena. Poslala mu je poruku i dogovorili su susret. i Popiće tu svoju čuvenu kafu i pojesti neki kolačić u onom njihovom kafiću iza ugla , jer su oboje bili zaljubljenici u slatkiše. Koliko će joj nedostajati taj njegov zagrljaj. Čudno, kako je mogao već da joj se toliko uvuče pod kožu, a toliko ga često nije imala uz sebe.
Nastavili su da pričaju o nekim zanimljivim temama, doduše ovog puta je više on pričao, a ona slušala ili je bar tako delovala zagledana u svoj čokoladnim mafin. Tog dana se toliko smešio i verovatno se trudio da se iskupi za sve, no već se nakupilo previše stvari za njena premala leđa. Uskoro su od mafina ostale samo mrvice na tanjiru. Konačno je upitao šta nije u redu. Ovog puta nije se smeškala, dok je izgovarala onaj svoj čuveni monolog. Ma ništa, samo sam malo umorna, a on je tada privio u čvrst zagrljaj. Ovaj put u njenim toplim očima nije se naišao na ljubav, toplinu i razumevanje na koju je odavno navikao. Koju je čuvala samo za njega, već ona odlučnost kakvu je imala pre njega. Pogledala je tanjir na kom su ležale samo mrvice, a onda ga upitala: “Šta sam ja tebi? Samo ove mrvice”? “Ne varaš se” pokušao je da izusti. No ovog puta više nije želela da sluša samo je rekla: “Zaslužujem više od tvojih mrvica” okrenula se i otišla.
Autorka Mima Ryan
Mima Ryan- sanjar, hedonista, saradnica redakcije Mingl. Za Famozu napisala tekstove: ” Ljubav nije bombonjera”“Reč, dve o cyber predatorima”, “Momak i devojka samo prijatelji? Nema šanse!”, “Best friend VS boyfriend”, “Momci u srcu deca u duši”, “Best friends never forever”, “I zvezde su samo ljudi”.
My Blog rubrika je u kojoj vam pružamo priliku da se vaši tekstovi nađu na Famozi! Može to biti vest, neki vaši saveti ili razmišljanje na neku temu. Kad napišete tekst, pošaljite nam ga na našu adresu, redakcija@famoza.net a u subject/temu stavite My Blog. Vaše blogerske tekstove objavljivaćemo redom kojim nam dođu ali vodite računa da ćemo objavljivati samo one tekstove za koje smatramo da su lepo napisani i i zanimljivi. Prednost će imati oni koji budu pisali našim slovima, tj. budu koristili “šžćđ” u svojim tekstovima. Naravno, ovo je odličan način da promovišete sebe ali i da možda postanete deo naše stalne blogerske ekipe! Za više informacija, pogledajte pravila ovde
Pogledajte još:
Vladimir (Famoza.net)
Predivan blog
Hvala Kidrauhl drago mi je da ti se dopao 🙂
Love is beautiful, i think so