Lenin blog: Pismo slomljenom srcu

Pre nedelju dana sam gledala film “To all the boys I loved before” i odjednom sam počela da pišem pismo. Kad sam ga završila dvoumila sam se da li da ga podelim sa nekim i nekako sam odlučila da ga podelim baš sa vama.

Jednog dana mi je srce zaigralo od tvog dodira. Bilo je prelepo i želela sam da traje zauvek. Dani su prolazili, mi smo sve više vremena provodili zajedno i nikad nije bilo dovoljno. Pala sam na tebe i uzvratila sam ti te dve reči.
Zagrljaji, poljupci, maženje, moja glava u tvom krilu, smejanje glupim šalama, mi smo bili mi i srce mi je bilo ispunjeno.
Ali onda je počelo..
“Opet izlaziš? Izaberi mene, budi sa mnom.” I tako sam svaki put birala tebe. Ostajala sam s tobom, dok su se svi ostali provodili.
“Ne možeš tako pričati, nauči da se ponašaš.” Taj osećaj ignorisanja, odbačenosti..
“Nisi me izabrala tada.” Govorila sam prijateljima glupe razloge zašto ne izlazim s njima. Gubila sam ih.
“Zašto si lajkovala tu sliku? I dalje osećaš nešto prema njemu.” Uporno prebacivanje nečega što ne postoji.
“Svađamo se jer se ne trudiš dovoljno.” Osećala sam se bezvredno, nevoljeno, usamljeno, krivom za sve.
Nastavila sam da se trudim. Prelazila sam preko svih gluposti, odbacivanja, reči, zabrana, nedolaženja zbog glupih razloga koji su samp bili izgovori, nejavljanja na telefon, preko osećaja poniženosti. Plakala sam svako veče.
I napokon sam rekla da ne mogu više, da se ne osećam dobro u toj vezi. A ti si mi rekao da ćeš se popraviti, da će sve biti bolje. Poverovala sam i bacila ti se u zagrljaj. I opet sam ispala naivna.
“Nikad nisi u pravu. Nikada ne priznaješ svoje greške.” Uporno sam ti praštala sve što si radio, a meni si branio. Dok nisi želeo da ja izlazim, ti si bio s društvom, a ja sam moje lagala da mi nije dobro, da mi se spava. Da ne bi znali da si me ispalio, ko zna koji put po redu. Zbog tvojih reči, ja sam krivila sebe.
“Ja dolazim da bismo se videli, ti ne radiš ništa za nas.” Ti si imao dozvolu, ja nisam. Ti si imao auto, ja nisam. Osećala sam depresiju, osećala sam da ne vredim ništa. Preuzimala sam krivicu i trudila se da naša veza uspe.
Sve se ponavljalo. I kad sam dolazila, ti si bio kod druga, pravio se da ne postojim, nisi se javljao na telefon. Igrice, filmovi i alkohol su bili bitnije od mene, koja sam bila samo dve kuće od tebe. Bila sam toliko zaljubljena da sam prešla preko svega, a ti si mi rekao da se ne osećaš voljeno.
Skoro dve godine takve ljubavi. Izgubila sam sebe. Postala sam besna. Dok smo pričali, trebalo mi je 5 sekundi da pobesnim. Rekla sam da ne mogu više, da ludim.
Ali jedan zagrljaj je mogao da me vrati..
I onda, rešila sam da završim ovo, poslednji put. Plašila sam se. Plašila sam se da ću ti opet pasti u naručje. Ono što nisam znala je da je trebalo da se plašim tebe. Tvoje reakcije, tvoje agresije. Do tada si bio dobar dečkić sa lošim prebačajima. Od poslednjeg “gotovo je” si postao samo čudovište koje ne mari za tuđa osećanja, već samo za svoj ponos. Čudovište koje nije briga da li ispred njega stoji krhka devojka ili muški džin. Nije te bilo briga što sam ispred tebe stajala ja, devojka sa kojom si proveo proklete dve godine, uradio si ono što nije trebalo da uradiš. Bilo je teško, ali uspela sam. Rekla sam “gotovo” i po prvi put zaista rešila da se ne vraćam u tvoje ruke.
Takođe sam rešila da nema potrebe da ti se obraćam, ali danas je taj dan. Pre dve godine na ovaj dan je sve počelo. Pa sam te se setila..

Lena Ergelaš je stalna saradnica portala Famoza.net. Posetite njen blog Leena i pišite joj na lena.ergelas@famoza.net .

The following two tabs change content below.
Vladimir Dolapčev je vlasnik i urednik Famoza.net. Prethodno je pet godina uređivao portal srpskog izdanja časopisa BRAVO. Smatra da je rad sa tinejdžerima i borba za dolazak mladih zvezda u region najbolji posao na svetu, iako malo ko to razume.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.