Zdravo, ja sam Bojana Stošić. Učenica sam Šeste beogradske gimnazije i volela bih da podelim jednu priču sa vama i vašim čitaocima. Pratim Famozu na Fejsbuku i dopada mi se što objavljujete blogove i priče, kao i što podržavate akcije mladih u republici.
Prilazi mi drugar danas sav zbunjen, u rasulu i reče: “Slušaj ti ovo.”
Na prvu loptu pomislih *opet ga je Anđela iskulirala* ali momak mi ispriča jednu drugačiju priču.
Naime, u subotu je bio na osamnaestom rođendanu svog komšije. Sređen taman koliko je potrebno da izgleda pristojno i lepo. Kako je noć odmicala a žurka se bližila kulminaciji, morao je više puta da objasni svojim drugovima da neće piti ni večeras jer na sebe gleda kao na sportistu na sjajnom putu svoje karijere. Jednom, pa drugom, pa trećem… Pa “zbog čega piješ sok”, “o da l’ si realan”, “vidi ga ovaj”…
Pa zatim “Kakav si ti to dečko ako ne smeš da popiješ”, pa “šta bi ti rekla ona tvoja da zna da ne smeš”, zatim “tebe, mali, više i ne zovemo, nisi u gasu”… Njemu već postaje neprijatno i razmišlja da ode sa žurke. Ipak, sklonio se od njih i nastavio da uživa na svoj način, u nekom drugom krugu ljudi, zbog čega je i bio tu te večeri. Nakon par prizora onih koji eksiraju već šestu tekilu, a zatim se kače njemu na vrat i govore kako ne zna šta propušta, lagano kreće ka prostoriji u kojoj su mu stvari, zatim da se pozdravi sa komšijom i da u kasnim noćnim satima prošeta sam dok razmišlja postoji li zaista problem u njemu. U toj prostoriji je znatno tiše, pronalazi svoj kaput…čuje se škripa vrata koja se otvaraju, ponovo je buka na pomolu ali jedan glas je snažniji od ostalih “Ovaj cigan ide gajbi!”
On u šoku i deset pari očiju uprtih u njega.Nekim pokušajem sile i uz par ružnih reči pokušavaju da njega odvuku za njihov sto, gde su odlučili da neće “biti za džabe ovde”, kao i da za sve postoji prvi put. Njegovo NE im očito nije bilo dovoljno jasno dok on nije bio primoran da upotrebi silu. Udarcem jednog od njih u bradu pokreće lavinu skandiranja, još jače udarce koje je sam zadobio i na krajuu…veliko ništa.
Prilazi mi razočaran u sebe jer je naseo na njihovu provokaciju, gleda me nekim praznim pogledom i kaže “Je l’ ti bio nekad problem što sam Rom?”
Trenutak u kom istovremeno osećam bes, nepravdu, tugu i neki tup bol u grudima i kažem jednu stvar, misleći da će skloniti ovu monotoniju, “Jedina si osoba kojoj ću verovati prvog aprila.” Muk. A onda njegov smešak. “Volela bih da znaš da prvog trena kada sam te upoznala nisam primetila razliku u nijansi boje naše kože, čak ni to koliko lep osmeh imaš… Zauvek mi ostaje memorisana tvoja rečenica “Ne možeš da znaš šta se krije iza ovog oklopa dok se ne usudiš da me upoznaš, samo ja znam kako se ja osećam, i samo ti znaš jesi li dovoljno spretan da ne ucrtaš još koji ožiljak na njemu.” A ovo sada, trenutak je kada želim da sa tobom govorim sa svima. Želim da ti kažem da sam ponosna jer nisi pogazio svoju reč. Želela bih i da dodam da ne moraš da se opijaš ili glumiš ono što nisi da bi bio “faca”. Možda ti to sada izgleda nezamislivo, jer možda misliš da te drugi više poštuju ako pripadaš ramu koji su nametnule društvene norme, ali stani, razmisli. Imaš na raspolaganju svaki naredni dan, još novih 24h i ti za sebe uzmi samo dva minuta i zapitaj se ko si zapravo ti. Jesi li onaj koji redovno čita “deset koraka da svaka devojka poludi za tobom”, ili će tvom biću biti draže da budeš ono što jesi i da te zavoli jedna, ali iskreno? Posveti sebi tih 120sekundi i razmisli šta sve možeš da učiniš sa svojom pameću i sposobnosti…gde bi mogao da upoznaš nove ljude…gde da pronađeš one koji će te poštovati ukoliko alkohol ne bude tvoj izbor. Posveti sebi, druže. Nađi podršku-pruži podršku. Kad te nateraju da se osvetiš, ti oprosti! Sve se u ovom životu vrati, i mi smo ništavni na tom polju, to će neko drugi da učini. I kada staneš ovde i shvatiš da nikada nećeš biti mlađi nego što si sada, gde te vodi sutrašnji dan? Možeš svuda. Ne postavljaj sebi ograničenja. Voli. Volećemo te. Poštuj. Poštovaćemo te. Veruj. Živećeš sigurniji u sebe. Druže, vrediš koliko i ja. Koliko i onaj gospodin što utorkom kupi đubre sa ulica…kao i ona gospođa koja je godinama direktorka lanca hotela… Svi imamo ista prava, a obaveza nam je da ne diskriminišemo. Razumi da smo drugačiji. RAZUMIMO DA NEĆU SVOG KLONA. Hoću vas, da vas čujem, gospodo. Gde ste? Vi svi mladi koji ste na društvenim mrežama toliko voljeni… Skini sočiva i vidi hoće li te još uvek voleti i sa naočarima. Skupi kosu, smetaju li vam klempave uši? Obuci omiljenu majicu, kakve veze ima što ti se vidi stomačić? Skini efekat sa slike, koliko njih te otpratilo na Instagramu? Dakle? Vole li vas sada ili živimo u zabludi? Okružite se pravim ljudima, džabe vam oni koji “imaju obaveze” dok se vama svet ruši. Nismo u svetu barbika i ponija, ne živite to. Ne diskriminiši jer je drugačiji. Ne nenormalan, drugačiji. Jer nasilje nije trajno rešenje.
Instagram stranica Vrediš koliko i ja jeste stranica Vršnjačke mreže podrške socijalnoj uključenosti na Instagramu.
My Blog rubrika je u kojoj vam pružamo priliku da se vaši tekstovi nađu na Famozi! Može to biti vest, neki vaši saveti ili razmišljanje na neku temu. Kad napišete tekst, pošaljite nam ga na našu adresu, redakcija@famoza.net a u subject/temu stavite My Blog. Vaše blogerske tekstove objavljivaćemo redom kojim nam dođu ali vodite računa da ćemo objavljivati samo one tekstove za koje smatramo da su lepo napisani i i zanimljivi. Prednost će imati oni koji budu pisali našim slovima, tj. budu koristili “šžćđ” u svojim tekstovima. Naravno, ovo je odličan način da promovišete sebe ali i da možda postanete deo naše stalne blogerske ekipe! Za više informacija, pogledajte pravila ovde.
FOTO: Instagram/Vrediš koliko i ja
Pogledajte još:
Vladimir (Famoza.net)
Tekst je savrsen, stvarno svaka cast ?????
Wow..
I mene u skoli maltretiraju jer mi je mama bolesna(svi,osim mojih prijatelja). Ali to mene ne sprecava da budem ono sto jesam & da vjerujem da cu uspeti. Cestitam ,Bojana sve si objasnila.Divno je da tako neko stariju ne misli samo na cigare& piće.Divan si UZOR i ti i tvoj prijatelj .
Zdravo svima vama koji pročitate, ja sam Bojana.
Prvo bih želela da se zahvalim na ovim komentarima, drago mi je ako vam se dopada. Kao drugo, želela bih vama, koji trpite bilo kakav vid nasilja, da kažem da nipošto ne smete ćutati. Govorite osobama u koje imate poverenje, i kada neko odbije da vam pomogne, samo nastavite dalje sa pričom dok ne naiđete na nekog razumnog. O nasilju mora da se zna da bi moglo sa se spreči. Ne odustajte! 🙂
Ovaj blog je stvarno jako dobar. Mnogo mi se sviđa i obožavam da čitam ovakve blogove u kojima neko ispriča svoju priču 🙂
Savrsen blog